Šumski Vrt – Sadnja

Sledi isečak iz naše knjige Život u Prirodi.

Jesen je idealno vreme za sadnju višegodišnjih biljaka, jer tada koren ima vremena da se formira u vlažnim jesenjim i zimskim uslovima. Tako se biljka navikava na svoje novo stanište pre nego što stigne proleće i počne nadzemni rast biljke. Izuzetak su male ili osetljive biljke koje mogu nastradati tokom jakih mrazeva. Njih sadimo početkom proleća, kada prođe opasnost od jakih mrazeva, ili ih držimo još jednu sezonu u saksijama u zaštićenom prostoru i sadimo naredne jeseni. Biljke posađene na jesen se bolje primaju i zahtevaju manje zalivanja tokom leta nego biljke posađene na proleće.

Koje god da je doba godine, idealni vremenski uslovi za sadnju su oblačno vreme bez vetra, sa zemljištem koje je vlažno ali ne i mokro. Kopanje u takvim uslovima je lakše, a biljka je pod manjim stresom koji mogu uzrokovati sunce i vetar.

Nakon planiranja i teoretisanja, konačno sađenje sadnica u zemlju na našem imanju je posao kome se uvek radujemo, ali u kome retko kada imamo vremena da uživamo. Kada opadne lišće krajem oktobra, pauziraćemo sve poslove koje nismo stigli da privedemo kraju još od leta i prionuti na sađenje drveća. Kada nas zadesi sušna jesen kao što je to bio slučaj 2018. i 2019. godine, vreme za sadnju nam se dodatno skraćuje. Sve ovo nam govori da ovaj projekat moramo dobro isplanirati i biti spremni kada dođe trenutak da biljke posadimo u zemlju.

Priprema zemljišta

Pre početka sadnje, potrebno je pogledati kakva je struktura zemljišta. Ukoliko je zemljište glinovito i nabijeno, rast korena će biti usporen, a samim tim i napredovanje biljke. To je bio slučaj i sa našom parcelom, pogotovo na mestima gde su prolazila vozila po vlažnoj zemlji i ostavila jasne znakove kompakcije. Ukoliko kompakciju rešavamo ručno, zabadanjem piruna u zemlju i blagim podizanjem zemlje, stvaramo kanale kroz koje mogu proći voda i vazduh. Ovaj način pripreme terena možemo primeniti u krugu prečnika 1-2 m oko mesta gde ćemo postaviti sadnicu.

Priroda kompakciju rešava pionirskim biljkama koje svojim moćnim korenjem labave nabijenu zemlju i stvaraju uslove za dalji tok sukcesije na putu ka formiranju šume. Upravo je to i funkcija biljaka kao što su Hajdučka Trava, Maslačak, Palamida (Cirsium arvense), Kiseljak/Štavalj (Rumex) i druge žilave biljke koje se često klasifikuju kao korovi. Daleko od toga da savetujem sađenje korova, ali ponekad je lakše ostaviti ih da rade svoj posao neko vreme ukoliko su već tu. Širenje korova putem semena ograničavamo redovnim posmatranjem i pravovremenim košenjem.

Kada dođe vreme sadnje u zemlju, najpre ćemo „penzionisati“ svo postojeće rastinje kako bismo sprečili da se ono takmiči sa biljkama koje sadimo. Suzbijanje korova crnim geotekstilom smo opisali u Poglavlju 13 kada smo govorili o pripremi terena za sadnju povrtnjaka. Ovaj pristup se pokazao kao izuzetno efikasan i u pripremi terena za sadnju višegodišnjih biljaka. Idealno vreme za prekrivanje zemlje je krajem zime pre nego što krene prvo rastinje, kako bi teren bio spreman za sadnju na jesen.

Priprema zemljišta za sadnju podrazumeva i sve zemljane radove koje izvodimo u blizini biljaka, poput kopanja vodorova i jezera, o čemu smo govorili u Poglavlju 10. Ovi radovi se znatno lakše izvode pre nego što su biljke posađene jer nema opasnosti da ćemo ih oštetiti – iznad ili ispod zemlje.

Sadnice

Tokom prve faze formiranja šumskog vrta, velika je verovatnoća da ćemo većinu biljaka nabavljati iz rasadnika, a ne gajiti sami. Kada kupujemo višegodišnju biljku, mi kupujemo njen koren. Bujna krošnja drveta sa slabim korenom zahteva mnogo više pažnje i zalivanja. Nesrazmerno velike krošnje se često orezuju kako bismo uspostavili ravnotežu između onoga šta nadzemni deo biljke traži i onoga što je podzemni deo u stanju da pruži. Zbog toga je manje drveće izdržljivije na presađivanje i često se desi da manja biljka vremenom prestigne stariju biljku koja je posađena u isto vreme.

Kada sami razmnožavamo biljke ili naručujemo izuzetno jeftine sadnice, bolje je imati više sadnica nego što nam je potrebno. Veći izbor nam omogućava da posadimo najkvalitetnije sadnice, a svaki višak možemo posaditi na mesta gde nameravamo da drvo posečemo nakon formiranja (radi korišćenja za gradnju, ogrev i slično), ili ćemo dve sadnice posaditi jednu pored druge i vremenom odstraniti onu koja slabije napreduje. Kada šumski vrt posmatramo kao jedinstven organizam, eliminacija jedinki za dobrobit celog sistema ima smisla.

Sadnice kalemljenog voća se u rasadniku vade iz zemlje i isporučuju sa golim korenom uvijenim u foliju. Mlado žbunje, penjačice i zeljaste biljke se češće gaje i isporučuju u saksijama ili kontejnerima za sadnju. Biljke u saksijama mogu mesecima čekati vreme sadnje uz povremeno zalivanje, dok su biljke golog korena pod većim vremenskim pritiskom. Kako bismo sprečili isušivanje, dobro je držati ih u kofi vode dok pripremamo teren za sadnju i kopamo rupe (ne duže od 24h). 

Biljke koje duže čekaju na svoj red za sadnju zahtevaju druge uslove. Tehnika koja se kod nas pokazala uspešnom je kopanje plitkog rova u koji polažemo koren sadnica. Korenje potom prekrivamo zemljom i dobro nabijamo, tako da zemlja potpuno prekrije koren. Ovakve čekaonice je najbolje postaviti u hladovini i povremeno zalivati dok biljke čekaju svoj red. Nekoliko strateški „zaboravljenih“ sadnica Bagrema nam se iz ovakvih čekaonica uspešno primilo i nastavilo da raste. Iako biljke mogu ovako da izdrže duže vreme, ovo je privremena mera i bolje ih je posaditi na trajno mesto u narednih nekoliko nedelja.

Pre početka kopanja, vreme je da poslednji put proverimo plan sadnje. Često nam se dešava da imamo više biljaka spremnih za sadnju nego što smo planirali, pogotovo kada od rasadnika dobijemo poklon sadnice, ili kada pošalju pogrešne vrste. Ukoliko neke sadnice odstupaju od planova, potrebno je uklopiti ih, premeriti promene, podesiti kolce i druga obeležja na terenu. Bolje je sve to dovesti u red na vreme pre kopanja nego se prilagođavati „u letu“, kada smo pod većim vremenskim pritiskom.

Ašov u ruke!

Osnovni alat i materijal za sadnju podrazumeva sledeće:

• Ašov – četvrtastim ašovom se lakše i preciznije oblikuju rupe;
• Motika – koristi se za uklanjanje rastinja ili ukoliko je potrebno usitniti tešku zemlju;
• Podloga za iskopanu zemlju – zemlju koju iskopamo iz rupe stavljamo na plastičnu ili tekstilnu foliju. Nakon postavljanja sadnice, istu zemlju vraćamo u rupu jednostavnim podizanjem folije;
• Voćarske makaze – za orezivanje korena i stabla po potrebi;
• Kolica i kofe – za prebacivanje i držanje sadnica i alata;
• Crevo i(li) kanta za vodu – svakoj biljci treba oko 10-20 l vode tokom sadnje;
• Malč – slama, lišće, karton i ostalo;
• Zaštita – kolci, kanap, mreže;
• Ostalo – plan sadnje, metar, nož, rukavice, šešir, voda za piće i užina;

Svaka rupa se kopa po meri sadnice koju u nju stavljamo. Dubina treba da bude jednaka dubini korena, tako da dno rupe predstavlja stabilnu podlogu na koju će se koren oslanjati. Ne valja kopati dublje pa vraćati zemlju na dno i preko toga postavljati sadnicu, jer može doći do propadanja prilikom sleganja zemlje. Sam vrh korena, deo gde počinje stablo, idealno je postaviti 2-3 cm iznad nivoa zemlje kako bismo sprečili potapanje korena tokom izuzetno velikih padavina.

Širina rupe mora biti dovoljno velika da se celi korov udobno smesti, bez savijanja i krivljenja. Kod zemlje koja je izuzetno nabijena, šire iskopane rupe omogućavaju korenu brži rast u početnim godinama i bujniji napredak biljke. Rupa ne bi trebalo da bude kružnog oblika jer u tom slučaju koren teži da raste spiralno (kao unutar saksije), a ne da se širi u okolno zemljište. Istraživanja su pokazala da se u rupama nepravilnog ili četvrtastog oblika koren lakše širi, a biljke bolje napreduju.

Ukoliko koren ima delove koji su vidno oštećeni, pokidani, mrtvi ili bolesni, odstranite ih voćarskim makazama. Ako je nadzemni deo mnogo bujniji od korena (odnos 2:1 i više), blago orezivanje će pomoći biljci da se bolje primi. Mnogi rasadnici orezuju koren i nadzemni deo biljke pre slanja i u tom slučaju ne treba orezivati dalje. Pre postavljanja u rupu, koren treba raširiti, pri čemu se najdeblji deo korena usmerava u pravcu najjačih vetrova na imanju.

Mlade biljke koje će biti na udaru domaćih životinja, vozila, neopreznog košenja ili dečije igre treba zaštititi kolcima. Radi zaštite korena od kasnijeg oštećenja, najbolje je tri kolca pobiti odmah pri sadnji, na 20-30 cm od stabla biljke koju sadimo. Kada kolčeve povežemo kanapima, svima dajemo do znanja koliko nam je stalo do ove biljke. U početku smo kao zaštitu koristili metalne mreže, ali se vremenom pokazalo da su štap i kanap sasvim dovoljni. Moguće je da stalno prisustvo dva mačka na imanju ima veze sa tim.

Generalno je bolje biljke ne vezivati za kolčeve, tako da same po potrebi usmeravaju više energije u razvoj stabla i korena. Početkom proleća pojedine biljke koje rastu krivo, da li zbog sleganja zemlje, nepravilnog sađenja ili čudnog rasta, možemo vezati za kolac kako bi ih usmerili vertikalno. Na jesen ih ponovo odvezujemo nakon što je kora stabla očvrsnula i primila novi pravac rasta.

Žbunastim biljkama kojima će u određenom trenutku biti potrebno zalivanje da bi dale plod (Borovnica, Lešnik, Ribizla, itd.) možemo pomoći postavljanjem vertikalnih cevi za zalivanje. Koristili smo plastičnu cev prečnika 50 mm na kojoj smo probušili otvore širine 3 mm i usmerili ih ka korenu. Cev ide od dna rupe i nakon popunjavanja viri 2-3 cm iznad zemlje, tako da je ukupna dužina cevi u proseku oko 30 cm po sadnici. Ovaj metod nam omogućava direktno zalivanje korena biljke i bolje iskorišćenje vode.

Nakon što smo sadnicu postavili u rupu sa svim pratećim elementima, vreme je da je popunimo zemljom koju smo uklonili iz rupe. Pre vraćanja, velike komade glinovite zemlje treba usitniti motikom. Ako đubrivo dodajemo u rupu tokom sadnje, „razmazićemo“ biljke. Rast će u prvim godinama biti ubrzan i prvi plodovi će, možda, doći ranije, ali koren nema podsticaj da istražuje šire, jer sve što mu treba ima kod kuće. Kada se potroši đubrivo u rupi, ostaje nam drvo bujne krošnje i nesrazmerno slabog korena koji nije u stanju da obezbedi vodu i hranljive materije koje zahteva masivna krošnja. Zbog toga se đubrivo stavlja isključivo na površinu zemlje i to tek kada se biljka sama formirala i počela da cveta. Ukoliko u blizini prostora na kome sadimo šumski vrt nema drveća, možemo u rupu dodati šaku zemlje koju smo uzeli iz najbliže šume, da bismo podstakli stvaranje mikorizalnih veza.

Prilikom vraćanja zemlje u rupu, na svakih 10-15 cm pravimo pauzu i petom blago nabijamo zemlju dok stablo držimo vertikalno, starajući se da pritom ne oštetimo biljku. Zemlju ne treba sabijati u potpunosti, već samo u meri koja je potrebna da se smanje vazdušni džepovi u zemlji koji mogu uzrokovati sušenje korena. Kada je rupa dopola popunjena zemljom, biljku ćemo zaliti, drmusajući je blizu korena i gurajući na dole tako da se zemlja oko nje slegne. Nakon što je sva zemlja vraćena, biljku zalivamo još jednom kako bismo istisnuli i poslednje džepove vazduha.

Posle sadnje, postavljamo malč u prečniku od 1,5 m oko biljke. Malčiranje znatno pomaže u njenom formiranju i daljem rastu (više pojedinosti o malčiranju možete pronaći u Poglavlju 12). Ukoliko je drvo posađeno u zemljište gde korovi nisu potpuno suzbijeni, dva sloja kartona prekrivena slamom će biti sasvim dovoljna.

Iste tehnike možemo primeniti i kod sadnje žbunja, nižeg rastinja i ostalih slojeva šumskog vrta. Kod tih slojeva je posao znatno lakši jer je koren ovog bilja mnogo manji. Zeljaste biljke treba saditi najmanje 50 cm udaljene od stabla drveta, kako ne bi došlo do oštećenja korena prilikom kopanja. Puzavice koje treba da koriste drvo kao oslonac uglavnom sadimo na 1 m od drveta, štapom ih usmeravajući da rastu ka granama radi lakšeg orezivanja i daljeg oblikovanja.

Posle čišćenja i vraćanja alata na svoje mesto, vreme je da zabeležimo šta smo gde posadili. Tokom jeseni sam toliko opsednut planiranjem i sađenjem da bih usred noći mogao da prepoznam svaku vrstu i sortu koju sam posadio, ali ta informacija ispari iz glave već sa prvim snegovima. Zbog toga se posađene sorte obeležavaju na mapi imanja odmah nakon sađenja. Mapu nakon svakog ažuriranja prebacujem na telefon kako bih mogao da se na terenu podsetim šta gde raste. Fizičko obeležavanje na licu mesta je složenije, jer oznake vremenom obrastu biljem i postaju nečitljive pod uticajem sunca i kiše – pogotovo kada je potrebno obeležiti desetine sadnica.

Ovo je bio isečak iz naše knjige Život u Prirodi, koju možete naručiti ovde.