Povratak u Prirodu

Slede isečci iz naše knjige Život u Prirodi.

Pre nego što počnemo da govorimo o životu u prirodi, moramo se pozabaviti očiglednim pitanjima: 

1. Zašto bi iko pri zdravoj pameti želeo da napusti sigurnost i bezbednost koju nam život u industrijskoj civilizaciji pruža? 
2. Ako u zagrljaju grada ne možemo pronaći život dostojan življenja, ispod kog kamena se taj bolji život, zapravo, krije?

Ova pitanja ćemo obraditi kroz naš kontekst i okolnosti koje su nas navele da živimo u divljini koja je danas naš dom. Predstaviću pristup životu u kome preuzimamo veću odgovornost za sopstvene životne potrebe, umesto što tu povlasticu prepuštamo institucijama i stručnjacima. Proizvodnja hrane, obrazovanje, izgradnja objekata, snabdevanje vodom, proizvodnja energije i druge osnovne potrebe se danas u velikoj meri mogu podmiriti samostalno, u prirodnom okruženju.

Povratak u prirodu danas ne podrazumeva teže uslove života. Naprotiv, smatram da je uz promišljeno planiranje imanja moguće stvoriti neuporedivo kvalitetnije uslove za život od onih koje smo prihvatili životom u potrošačkom društvu. Nameravam da tokom ove knjige to neosporivo i dokažem.

Odmah želim jasno naglasiti da ne smatram da je ovo Pravi Put™, u smislu da nudimo rešenje za svaku osobu, svaki kontekst i sva vremena. Ovo je priča o našem putu, koja može poslužiti drugima da iskroje svoj u skladu sa sopstvenim potrebama i mogućnostima. Ukoliko tokom ove knjige naiđete na tehniku koja se ne uklapa u vaš kontekst, nemojte je primenjivati po svaku cenu. Slobodno preskočite taj deo, ali imajte u vidu o čemu se govori jer se nikada ne zna kada će zatrebati.

Napuštanje grada

Ne prihvatam kada ljudi kažu da smo pobegli iz grada. Naprotiv, stigli smo da spakujemo gaće, čarape, alat i sve ostalo što nam je bilo potrebno, pre nego što smo se mirno i kulturno uputili ka vukojebini. I do poslednjeg dana nam je život u gradu bio relativno prihvatljiv. Napustili smo ga jer smo za sebe zamislili nešto bolje, i krenuli dugim putem ka ostvarenju tog boljeg. Želeli smo zdraviju hranu, čistiji vazduh, čistiju vodu, lepše poglede, prijatnije razgovore, zvuke i mirise koji nadahnjuju… jednostavno rečeno – bolji kvalitet života.

Svaki način života podrazumeva kompromis. Uprkos mnoštvu prednosti koje nam život u urbanim sredinama pruža, uživanje u njima ima svoju cenu. Naučna istraživanja koja se izvode proteklih godina potvrđuju činjenice koje retko koga iznenađuju. Psihička oboljenja se češće javljaju kod ljudi koji žive u sredini sa povišenim zagađenjem vazduha, bukom i reklamama. Uprkos tome što u urbanim sredinama stanovnici imaju bolji pristup zdravstvenim ustanovama, to im ne pomaže da podignu svoje mentalno zdravlje iznad nivoa ljudi koji žive u ruralnim krajevima. Zanimljivo je da u pojedinim zemljama lekari pacijentima prepisuju neobičnu terapiju – minimalan broj časova koje morate tokom nedelje provesti u prirodnim okruženjima.

Po istom kalupu se trudimo da nadoknadimo i manjak fizičke aktivnosti koji je uključen u paket potrošačkog života u sedećem položaju. Iz potrebe za održavanjem zdravog tela je nikla megaindustrija individualnih i grupnih sportova, teretana, joge i drugih pristupa za plansko korišćenje ligamenata i mišića… tog dana, u toliko sati, na tom mestu. U suprotnom, sedenje za stolom, ekranom ili volanom bi bilo apsolutno pogubno po ljudsku anatomiju, što, nažalost, mnogi saznaju tek u kasnijim fazama ispoljavanja ovih problema.

Kada saberemo ove osnovne potrebe, dobijamo život u razlomcima u kome se beskrajno borimo sa vremenom, kako bismo postigli ono što životom u prirodi dolazi kao urođeno.

Naravno, i život u prirodi sa sobom nosi određene kompromise. Iako ljudi prvo pomisle na sniženu sigurnost i bezbednost, rekao bih da je to više proizvod nepromišljene bojazni nego zdravog razuma.

Mislim da je najveća razlika između života u gradu i prirodi ona u stepenu odgovornosti. Kada na našem imanju nešto krene naopako, nema telefonske službe koju možemo pozvati da podnesemo žalbu i pokrenemo postupak vraćanja stvari na očekivani nivo. Isto tako, nemamo ni na koga da prebacimo krivicu. Čak i kada upošljavamo konsultante i majstore, krajnja odgovornost za sopstveno domaćinstvo leži na domaćinu. Sa pozitivne strane, ovakva situacija nam pruža jedinstvenu priliku da po svojoj meri iskrojimo sistem koji detaljno poznajemo. Ova vrsta slobode može delovati zastrašujuće ljudima koji nisu navikli na odgovornost, te često ponavljam da ovaj način života nije za svakoga.

Drugi kompromis je vezan za nužan nivo umerenosti, što se u konkretnim okolnostima najčešće odnosi na potrošnju vode i struje. Zakon ekonomije obima nalaže da je naivno očekivati da isti nivo potrošnje ostvarimo po ceni koju bismo platili u gradu. Uz srazmerno malo napora i ulaganja, možemo uspostaviti sisteme koji omogućuju kvalitetan život u prirodi jer zadovoljavaju sve naše potrebe, ali ne i sve naše želje. Pošto je reč dovoljno praktično eliminisana iz potrošačkog rečnika, moramo naučiti da budemo zadovoljni onim što nam u dovoljnoj meri podmiruje potrebe. Iako je tehnički moguće postaviti sistem za želje, to bi iziskivalo neracionalno visoka ulaganja koja je bolje usmeriti na ostale sisteme imanja – o kojima ćemo govoriti u IV delu ove knjige.

Novo domaćinstvo

Kada kažemo novo domaćinstvo, na šta zapravo mislimo? Da li je to: 

1. Domaćinstvo koje se razvija od nule na parceli bez prethodno postojeće infrastrukture
2. Staro domaćinstvo spremno za veliku obnovu
3. Domaćinstvo koje je razvijeno i koje opstaje uz pomoć novih (modernih) metoda i pristupa?

Tehnike koje se provlače kroz ovu knjigu se mogu primeniti na svaku od navedenih situacija. Neki već imaju imanje koje nameravaju da razviju, a neki će ga tek steći. Svaka parcela poseduje karakteristike koje olakšavaju jedne, a otežavaju druge aspekte razvoja. Olakšavajuća okolnost je što se u našem bioregionu teško nalazi izrazito loš komad zemlje. Nakon analize različitih imanja, mnogi budući domaćini imaju slatke muke jer biraju između nekoliko kvalitetnih parcela, od kojih je svaka sposobna da izrodi stabilno domaćinstvo. To je vrlo redak slučaj ako našu situaciju poredimo sa većinom drugih bioregiona ove planete.

Kada je u pitanju razvoj domaćinstva pomoću novih metoda, neko će se, možda, uvrediti i reći da izmišljamo toplu vodu, jer su ljudi nekada živeli u harmoniji sa prirodom i potrebno je samo da se vratimo u stara dobra vremena i živimo životom predaka. Međutim, poimanja razdoblja u kojima je teklo to staro dobro vreme su različita. Evo nekoliko popularnih primera:

1. Stara Juga
2. Doba pre industrijske revolucije i globalizacije
3. Dušanovo carstvo
4. Staroslovensko doba moćnog Peruna i veselog Velesa
5. Nomadsko doba lovaca–sakupljača

Bilo kako bilo, ova vremena su prošla i ne možemo ih vratiti. Niti možemo u jednoj generaciji povratiti posečene šume, iscrpljenu zemlju, zagađene reke i jezera i sve ostalo što su naši preci ostavili u stanju gorem od onog koje su nasledili od predaka. Povratak u stara dobra vremena nije ostvarljiv bez vremeplova, što je, nažalost, izvan opsega ove knjige. Iako su naše bake mnogo toga radile pametno, iskoristićemo prednosti modernog znanja i prikladne tehnologije kako bismo nastavili i unapredili njihov rad. 

Što se nas tiče, odlučili smo da krenemo od nule. Pošto nismo želeli da budemo deo postojećeg ili umirućeg sela, jedino privlačno rešenje koje smo videli je bila samostalnost u divljini. Nije nas zanimalo renoviranje stare kuće jer bi napor i cena obnavljanja i ispravljanja starih grešaka bili viši od cene nove gradnje, pogotovo ako uračunamo održavanje kuće zdravom i toplom na duge staze. Kada smo sve stavili na papir, gradnja kuće od prirodnih materijala se činila kao najbolja investicija. Takvu kuću bismo mogli sami da finansiramo, napravimo i da je održavamo bez previše muke.

Nedostajalo nam je imanje na koje bismo smestili tu kuću. Kao i mnogi sugrađani koji nameravaju prelazak u prirodu, želeli smo da budemo blizu Beograda. Delom zbog porodice i prijatelja, a delom zbog potencijalno velikog tržišta na kome bismo jednog dana plasirali naše šumske proizvode i usluge. Međutim, uticaj Beograda je mač sa dve oštrice. Šume su istrebljene, zagađenje povećano, a fabrike i industrija sve razvijeniji što smo bliži velikim urbanim centrima. Zato smo se ipak opredelili za divljije krajeve. Želja da budemo u okruženju ljudi koji razmišljaju slično nama nas je navela da se opredelimo za imanje koje je deo Ekološkog udruženja u istočnoj Srbiji. Postali smo vlasnici parcele od 108 ari, u koju smo uložili sav novac koji smo do tada (i kasnije) zaradili.

Pored neverovatnog pogleda i blizine divljih šuma, imanje nije imalo ništa posebno da ponudi na prvi pogled. Na njemu i oko njega bilo je dosta bodljikavog rastinja u vidu Šipka, Trnjina i Gloga koji su nam govorili „dođite… ali dođite spremni”. Znali smo da nam divljina neće olakšati posao, i bilo nam je jasno da se moramo potruditi kako bismo zaslužili da ovde živimo. Iako je spisak izazova bio bez kraja, svemu smo pristupili kao velikoj igri. Spremni da pogrešimo, naučimo i napredujemo.

Ovo je bio isečak iz naše knjige Život u Prirodi, koju možete naručiti ovde.