Otpad na Imanju

Slede isečci iz naše knjige Život u Prirodi.

Odlaganje Otpada

Po dolasku na imanje, na njemu ćemo neminovno početi da stvaramo otpad. U ruralnim krajevima našeg bioregiona, zaživeo je trend ostavljanja smeća pored puteva. Oni obazriviji ipak ne ostavljaju smeće kraj puta, već njime zalivaju obližnje potoke i reke, u nadi da će bujice sprati njihove grehe. Trudim se da ne osuđujem ljude koji su pod nemilosrdnim socioekonomskim pritiscima svakog dana, svake godine, svake decenije, bez ikakvih naznaka da će biti bolje. Sa druge strane me brine šta će sve osoba koja truje sopstvenu vodu i šumu biti sposobna da uradi kada se pritisci povećaju. Nerazvijenost komunalnih usluga za transport otpada u ruralnim opštinama je svakako otežavajuća okolnost, ali nikako nije opravdanje da sebe lišimo odgovornosti prema smeću koje smo sami napravili. Potrebno je već od prvog dana jasno formulisati strategiju za ophođenje prema otpadu i razdvajati đubre na osnovu toga koja ga sudbina čeka.

Organski otpad nije đubre i nije mu mesto u kanti za smeće. Od ostataka hrane uz malo truda možemo napraviti kvalitetan kompost koji poboljšava kvalitet zemljišta. O kompostiranju ćemo govoriti detaljnije u Poglavlju 12, kao i o korišćenju papira i kartona za malčiranje, tako da se i ovaj otpad može čuvati za kasniju upotrebu u vrtu. Jedini izuzetak je plastificirani papir koji, nažalost, tretiramo kao plastiku.

Staklo je izuzetan materijal koji se teško reprodukuje na imanju. Tegle i flaše čuvamo za kasnije projekte gradnje. Staklo se može koristiti u zemljanim ili betonskim zidovima da propušta svetlost. Takođe se može koristiti i kao termoizolator ako se flaše ugrade u beton. Olakšavajuća okolnost je što staklu nije potrebna nikakva posebna zaštita tokom čuvanja. Metal se takođe može upotrebiti u gradnji, ali ga je potrebno čuvati na mestu gde visoka vlažnost neće podstaći rđanje. Ukoliko ne nameravamo da koristimo svo staklo i metal na imanju, višak ćemo poslati na recikliranje.

Nakon što smo odvojili sav ostali otpad, ostaje nam samo pravo smeće – plastika. Kao prvi korak, plastične kese i flaše se relativno lako izbacuju iz upotrebe, ili se barem znatno smanjuje njihovo korišćenje. Iako se trudimo da smanjimo količinu plastike koju donosimo na imanje, i dalje postoji veliki broj proizvoda koji se pakuju isključivo u plastičnoj ambalaži, hteli mi to ili ne. Zanimljivo je da plastična ambalaža vrši svoju funkciju manje od 1% vremena svog ukupnog postojanja. Nakon što je obavila svoj posao kao omotač proizvoda, plastika se tokom narednih vekova (!) razlaže i negativno utiče na živi svet u okolini svoga raspadanja. Teško je zamisliti destruktivnije rešenje primenjeno u ovolikoj razmeri. Plastika koja se raspala na suncu i vetru se mnogo teže odstranjuje nego kada je u celom komadu. Zato na vreme treba smisliti šta sa njom valja činiti.

Plastični otpad se poslednjih godina koristi u gradnji na inovativne načine, ali u domaćinstvu, koje je malih razmera, ove tehnike nemaju veliki značaj. Svakako će doći trenutak kada ćemo proizvoditi više plastičnog otpada nego što možemo iskoristiti. Paljenje plastike nikako ne treba praktikovati na svoju ruku. Zapaljena plastika proizvodi izuzetno otrovan dim po ljude i okolinu, što je jasno svakome ko je osetio taj grozan miris. Industrijsko spaljivanje i korišćenje plastike kao izvora energije još nije zaživelo u našim krajevima, mada je pitanje koliko je to uopšte efikasno. Jedino rešenje koje nam preostaje jeste da svedemo korišćenje plastike na minimum i da sav plastični otpad odlažemo na tačke za recikliranje ili na zvanične opštinske deponije.

Kuhinjski Kompost

Kompostiranje podrazumeva pretvaranje biološkog otpada u hranu za biljke uz pomoć prirodno prisutnih aerobnih bakterija. Otpad koji se koristi u kompostu najčešće podrazumeva kuhinjske otpatke, pokošene biljke, lišće i druge organske materijale. Humus koji dobijamo od kompostiranog otpada poseduje nutrijente, strukturu i organsku materiju neophodnu za kvalitetan život biljaka.

Neophodna su četiri začina da bi se gomila organskog materijala pravilno kompostirala:

1. Vlaga – nijedno živo biće ne funkcioniše bez vode, pa ni mikroorganizmi koji razgrađuju materijal u kompostu. Godišnje padavine u našem bioregionu (500-800 mm) pružaju dovoljno vlage za kompostiranje tokom godine. Ukoliko želimo ubrzati proces, kompost je moguće zalivati tokom dužih perioda suše;
2. Kiseonik – aerobne bakterije koje koriste kiseonik su neophodne za stvaranje kvalitetnog komposta. Dodavanjem kabastog materijala stvaraju se male vazdušne komore unutar gomile koje povećavaju količinu kiseonika. Povremeno prevrtanje komposta vilama dodatno ubrzava proces;
3. Temperatura – kada se temperatura vazduha spusti ispod 15°C bakterije usporavaju rad. Iz tog razloga kompost miruje zimi. Moguće je dodavati mu materijal, ali pretvaranje otpada u kompost se nastavlja tek kada temperature ponovo porastu na proleće;
4. Hrana – hrana za aerobne bakterije podrazumeva odgovarajući odnos ugljenika (C) i azota (N) u biološkom materijalu koji im predajemo da kompostiraju.

Odnos ugljenika i azota između 30:1 i 50:1 je idealan za kompost, što znači da kompost sadrži 30 do 50 puta više ugljenika od azota. To, naravno, nije moguće izmeriti izvan laboratorije, ali se osećaj za pravi odnos dobija vremenom. Ako dodajemo previše ugljenika, proces kompostiranja će biti sporiji, što nije naročit problem. Međutim ako ima previše azota, doći će do njegovog isparavanja u vidu amonijaka i do gubitka ovog korisnog nutrijenta. Isparavanje amonijaka takođe proizvodi i specifičan miris (smrad), tako da ćete znati kada je vreme da se doda više začina C ukoliko kompost sadrži previše začina N.

Materijal	Odnos C : N		Materijal	Odnos C : N
Detelina	20 : 1		Slama	80 : 1
Gotov kompost	16 : 1		Stajnjak, kokošji	7 : 1
Grahorica	11 : 1		Stajnjak, konjski	25 : 1
Lišće, suvo	50 : 1		Stajnjak, kravlji	18 : 1
Lišće, sveže	30 : 1		Stajnjak, ljudski	8 : 1
Lucerka	18: 1		Stajnjak, svinjski	14 : 1
Otpaci ribe	4 : 1		Trava, suva	19 : 1
Piljevina, meko drvo	600 : 1		Trava, sveža	15 : 1
Piljevina, tvrdo drvo	400 : 1		Urin	0.8 : 1
Povrće, otpaci	12 : 1		Voće	40 : 1

Odnos ugljenika i azota u materijalima koji se najčešće dodaju kompostu

Prevrtanje komposta vilama ubrzava proces razgrađivanja, jer na taj način mikroorganizmi imaju bolji pristup kiseoniku. Za 15 do 20 dana je moguće dobiti gotov proizvod koristeći Berkeley metodu kompostiranja, koja zahteva da proces započnete sa 1 m³ sveže organske materije. Mi kompost prevrćemo nekoliko puta godišnje i materijal prestajemo da dodajemo krajem leta. Takav kompost je uglavnom spreman da se koristi u bašti na proleće. U međuvremenu otpad stavljamo na sledeću gomilu komposta. Pre nego što počnemo dodavati materijal na novu lokaciju, korisno je postaviti granje debljine do 5 cm na dno kako bi se poboljšao protok vazduha tokom kompostiranja.

U nekim bioregionima, kompost se pokriva folijama tokom velikih kiša kako bi se sprečilo oticanje nutrijenata. Smatram da to kod nas nije neophodno i da je dovoljno da se kompost gomila postavi na severnoj strani većeg drveta. Na taj način je kompost zaštićen od jakih padavina i isušivanja. Pored toga, drvo samo dodaje lišće kompostu na jesen.

Kompost gomilu je najbolje ograditi drvenim paletama ili mrežom za kokošinjac kako bi to delovalo uredno. Opredelili smo se za prikazane otvorene ograde kako bi više kiseonika stiglo do aerobnih bakterija, što ne bi bio slučaj ako bismo kao zidove koristili bale slame ili betonske blokove. Ukoliko visina zidova nije dovoljna da zaustavi četvoronožne napasnike koji ih preskaču kako bi se zagnjurili njuškom u kompost, preko gomile postavite mrežu od nerđajućeg ili plastificiranog metala.

Što se tiče organske materije koju kompostiramo, pristup „ako je živelo nekada, živeće ponovo“ smo shvatili bukvalno. Svi otpaci iz naše kuhinje završavaju u kompostu. To su uglavnom delovi biljaka koje ne jedemo: kore, stabljike, seme i slično. Kompostu takođe dodajemo biljne, mlečne i mesne proizvode koji su se pokvarili i više ne odgovaraju ljudskoj ili životinjskoj ishrani. Pored toga, naš kompost takođe sadrži miševe, ptice, zmije i druge životinje koje su igrom slučaja, ili igrom mačaka, završile svoj život na našem imanju. Kod dodavanja ove vrste materijala kompostu, treba ga dobro prekriti biljnom materijom kako bi zamaskirali mirise koji privlače radoznale mesojede, bili oni domaći ili divlji.

Treba imati u vidu da je zapremina zrelog komposta oko četiri puta manja od početne zapremine materijala koji smo stavili na gomilu. Iako nam kompost daje izuzetno kvalitetno đubrivo, dobar deo hranljivih materija se vraća u vazduh tokom procesa kompostiranja. Ukoliko želimo da efikasnije iskoristimo otpad, kuhinjskim otpacima je moguće hraniti saradnike:

• Koke – u ovom slučaju se organska materija kompostira na licu mesta, i ne zahteva nikakvo dodatno prebacivanje ukoliko je kokama pružena sloboda kretanja po mestima gde želimo povećati plodnost.
• Gliste – davanjem hrane glistama (Eisenia fetida, Eisenia andrei ili Lumbricus rubellus) dobija se glistenjak koji važi za najkvalitetnije đubrivo. U našoj klimi najveći izazov predstavlja prezimljavanje, jer gliste stradaju ako su tokom dužeg perioda izložene temperaturi nižoj od 4°C. Najviše im odgovara sobna temperatura i zato im treba napraviti mesto u grejanim prostorijama tokom zimskih meseci.

Kompost Toalet

Krajnji proizvod naših organa za varenje nije tema o kojoj se rado priča u civilizovanom društvu. Mnogi od nas i ne znaju koja je krajnja sudbina tog proizvoda. Kada ustanemo sa WC šolje i pustimo vodu, naše brige su završene.

U mnogim mestima kvalitet vode u vodokotliću je skoro na nivou pitke vode. Svaki dan proizvodimo fekalije i pitkom vodom ih spiramo u naše reke. Kada broj korišćenja toaleta pomnožimo sa zapreminom vodokotlića od 10 litara, dobijamo neverovatnu količinu kvalitetne vode koja se svakog dana pretvara u otpadnu.

Bez obzira na to da li otpad ide direktno u kanalizaciju ili prvo provodi vreme u septičkoj jami, krajnji ishod je isti. Septička jama dodaje lokalno zagađenje i dodatne troškove pražnjenja i transporta, dok kanalizacija zahteva intenzivnu infrastrukturu – koje postajemo svesni samo kada zakaže. U oba slučaja ovaj materijal koristimo kao otpad koji je u svom krajnjem stanju otrovan po živi svet.

Kada počnemo razmišljati o efektima takvog sistema, javljaju se razna pitanja. Da li je civilizovano vršiti nuždu u vodu za piće? Zar ljudska pamet zaista nije u stanju da osmisli elegantnije rešenje za nešto što svi radimo svakog dana?

Takva pitanja mi nisu padala na pamet dok nisam preuzeo odgovornost nad sopstvenim snabdevanjem vode i tretiranjem fekalija. Na imanju Guptović blizu Mladenovca sam imao priliku da prvi put sednem na kompostni tron. Prvo što sam primetio je da se nalazim u poljskom toaletu koji ne smrdi. Kompost toaleti imaju specifičan miris koji ne izaziva gađenje, za razliku od klasičnih poljskih i montažnih toaleta, kao i konvencionalnih kupatila koja umeju da povremeno vrate mirise koji su naizgled poslati u nepovrat.

U ovom delu govorimo o tome kako da ljudski izmet pretvorimo u bezbedan kompost koji se potom može koristiti kao đubrivo za biljke. Pogledajmo najpre koje prednosti kompost toalet pruža u poređenju sa septičkim jamama i kanalizacionim mrežama:

• Funkcioniše potpuno bez vode;
• Ne zahteva održavanje i čišćenje;
• Ne zagađuje lokalni i širi ekosistem;
• Gotov proizvod je đubrivo visokog kvaliteta;
• Pored ljudskog, predstavlja i rešenje za kompostiranje izmeta ljubimaca mesojeda.

Dva pristupa u tretiranju ljudskog otpada

Levo: Prekinut ciklus koji izaziva zagađenje. Desno: Zdrav i održiv ciklus.

Metod je u osnovi sličan klasičnom kompostiranju biljaka. Ljudski izmet je bogat azotom (N) i izuzetno biološki aktivan sa velikom količinom raznovrsnih mikroorganizama od kojih neki mogu biti štetni po naše zdravlje. Dodavanjem ugljenika (C) stvaramo uslove za bezbedno kompostiranje i uništenje tih patogena.

Korišćenje kompost toaleta je u praksi vrlo slično upotrebi klasičnog toaleta. Umesto dodavanja vode po završetku nužde, dodajemo Začin C (ugljenik) – piljevinu, usitnjeno lišće ili usitnjenu slamu. Zli mirisi u ovom sistemu ne postoje ukoliko se dodaje dovoljna količina Začina C koji upija mirise i vlagu.

Na samom početku smo koristili slamu jer nismo imali piljevinu. Ukoliko nije usitnjena, slama zauzima mnogo prostora i postaje nepraktična. Ubrzo smo počeli da obrađujemo drvo, te sada proizvodimo dovoljno piljevine za toalet. Vrlo brzo smo se navikli na ovaj sistem, a pogotovo nam se dopada što se ceo proces odvija bez mnogo drame. Nema puštanja vode, zapušavanja cevi, čišćenja i neprijatnih mirisa.

Kompost Dvor

Sistem koji smo primenili i koji i dalje koristimo, predstavlja kreativno tumačenje poljskog toaleta. Napravi se uzdignuta platforma koja je postavljena iznad dve komore. Naše komore su dimenzije 1 x 1 x 1 metar, ali i manje dimenzije su adekvatne. Nakon četiri godine korišćenja prvu komoru smo uspeli da napunimo tek do 30% jer se kompost konstantno razgrađuje.

Dvor za pretvaranje ljudskog izmeta u hranu za biljke

Ventilaciona cev služi da poboljša cirkulaciju vazduha i podstakne aerobno kompostiranje u komorama. Drenažni kanali oko dvora usmeravaju tok površinskih voda dalje od komposta.

Proces korišćenja kompostnog dvora je sledeći:

1. Obe komore iznad sebe imaju po jednu rupu;
2. Iznad komore A je postavljen tron za kompostiranje, dok je otvor iznad komore B zatvoren;
3. Nakon što se napuni, komora A se zatvara, a tron se prebacuje da stoji iznad komore B;
4. Komora B se koristi tokom dve godine koliko je neophodno da se kompost u komori A razgradi;
5. Posle dve godine, komora A se prazni, đubrivo koristi na biljkama, tron opet menja mesto i ciklus se nastavlja.

Piljevina i aktivni mikroorganizmi upijaju veliku količinu vlage, tako da su naše komore izuzetno suve uprkos tome što ih ženski pol koristi za oba tipa nužde tokom cele godine.

Svoj toalet smo najpre napravili od drveta da bismo videli kako to funkcioniše u praksi pre nego što se posvetimo dugotrajnijem sistemu. Sledeća verzija kompost toaleta će verovatno biti ograđena blokovima ili ciglama, i time će biti znatno dugotrajnija.

Biofiltracija Sive Vode

Voda koja se u domu koristi za tuširanje, pranje sudova i pranje veša se naziva sivom vodom. Uz malo prirodne filtracije, ona se može bezbedno ponovo koristiti na drugim mestima imanja. Naš cilj je da odstranimo sve ostatke deterdženta i sapuna iz sive vode pre nego što je prosledimo biljkama, Iako se trudimo da koristimo biorazgradive proizvode za pranje, još nismo ostvarili stopostotni učinak u ovoj oblasti. Zato koristimo biofiltracione biljke čiji je cilj da u tkivu fiksiraju potencijalno štetne materije i tako ih eliminišu iz daljeg toka vode.

Umivaonik i sudoperu ne smemo tretirati kao slivnik za otpad. Sve štetne materije koje sadrže teške metale, otrove, razređivače, boje, izbeljivače i hlor treba odstraniti na drugom mestu. Uobičajeno pranje sudova ne predstavlja problem, ali je organske tečnosti koje sadrže veliku količinu hranljivih materija – kao što su šećerni sirupi, ulja i masti bolje odlagati u kompost nego niz slivnik.

Količina tople vode i nutrijenata koja dolazi iz kuće je izuzetno velika, tako da se biljke posađene u biofilter brzo formiraju i bujno rastu. Već od druge godine tokom zime možemo potpuno ukloniti nadzemni deo biljaka, a na proleće će one nastaviti da rastu iznova. Biljke koje smo odstranili iz biofiltera koristimo za malčiranje delova imanja gde ne gajimo bilje za ishranu, kako bismo bili sigurni da deterdženti fiksirani u tkivu biljaka neće završiti u našem tanjiru – u našem slučaju to podrazumeva malčiranje Borova koje smo posadili kao vetrobran.

Glavne biljke koje se koriste za biofiltraciju sive vode, a odgovaraju našoj klimi su:

• Phragmites australis – Trska;
• Typha – Rogoz;
• Juncus effusus – Tanka Sita.

Ove biljke možemo posaditi u rupu zapremine 1 m³ koju smo prethodno iskopali, hidroizolovali folijom ili betonskim malterom i napunili šljunkom. Male otvore i pukotine u hidroizolacionom sloju nisu problem, jer će količina sive vode koja bude dolazila biti više nego dovoljna za potrebe biljaka u biofilteru.

Cev iz koje dolazi siva voda treba zaštititi mrežom protiv glodara i insekata (i redovno čistiti), a otvor cevi postavljamo iznad nivoa šljunka kako bismo omogućili slobodan tok vode i sprečili širenje korenja u cev. Nakon što smo biljke posadili u biofilter, površinu pokrivamo slojem malča.

Elementi biofiltera

Preliv iz biofiltera se dalje može koristiti za navodnjavanje drugih biljaka. Za sada ne znamo da li je biofilter u potpunosti ostvario svoju ulogu fiksiranja potencijalno štetnih deterdženata i do koje mere biljke vrše filtraciju u fazi zimskog mirovanja. Stoga smo se opredelili da filtriranu vodu ne koristimo za navodnjavanje jestivih biljaka sve dok ne budemo sigurni da u potpunosti koristimo biorazgradiva sredstva za čišćenje. Zato preliv sa biofiltera koristimo za navodnjavanje otpornih zimzelenih bambusa (Phyllostachys bissetii i Phyllostachys nigra), koje kasnije koristimo kao materijal za gradnju.

Pošto siva voda neko vreme ne protiče već stoji, nije isključeno formiranje Escherichia coli i drugih štetnih anaerobnih bakterija. Bezbednost u korišćenju sive vode je zagarantovana ako se držimo jednostavnih pravila:

• Ne držati sivu vodu u rezervoarima, već je direktno nakon korišćenja poslati u biofilter;
• Korišćenjem cevi, šljunka i malča izbegavamo direktan kontakt sive vode sa ljudima i životinjama;
• Preliv sa biofiltera treba koristiti za navodnjavanje korenovog sistema biljaka. Izbegavati kontakt sive vode sa jestivim delovima biljaka i ne treba zahvatati vodu, niti koristiti prskalice za površinsko zalivanje.

Ovo je bio isečak iz naše knjige Život u Prirodi, koju možete naručiti ovde.