Pakao

Sledi jedna priča iz naše knjige – Duh Šume.

Januar 2019.

U ovoj divljini, vetar, Vukovi i Srndaći čine noćni orkestar zadužen za ledene harmonije. Najraspevaniji su početkom zime, i tada se Vukovi iz daljine oglašavaju svake noći. U to doba godine su nam noćni izlasci iz kuće retki, pa mi ove događaje pratimo kroz prozor spavaće sobe. Kada preteramo sa loženjem, pred spavanje kroz prozor primamo divlje zvukove i svež zimski vazduh. Retkim noćima dok glavni pevači odmaraju, na scenu stupi Šumska Sova. Večeri tokom kojih Strix aluco odluči da preko leda i snega sa nama podeli svoje misli, urezuju nezaboravna sećanja.

Večeras nije takvo veče.

Jedini zvuk koji dopire do imanja ove noći je monotono zujanje iz Hrastove šume iznad asfalta. Ako izbacim glavu kroz prozor spavaće sobe i uperim svoj pogled ka najvišem šumovitom brdu, pri samom vrhu vidim belo svetlo koje tu ne pripada. To je svetionik pakla, ispod koga đavolske sile deru kožu Majke Prirode.

Pojava tog groznog tornja me uznemirava, ali ne iznenađuje. Bilo je neminovno. Kao virus koji se širi planetom, znam da će dodir pakla i do nas stići kad tad. Samo su mi posledice tog dodira još uvek u magli, nepoznate i nepredvidive.

Početak nove godine je mrtvo doba u ovoj divljini. Hladni kratki dani čine nepogodne uslove za krivolov, a i za drvokradice. Smetovi i sporadično čišćenje puteva usmerava vozače ka drugim rutama. U naš kraj tada zalazi samo ko mora. Koje li je zlo nateralo đavolje sile da se na ovu šumu baš sada okome?

Sve je počelo pre nekoliko dana, kada se pojavio bager koji je krenuo nemilosrdno da kida prolaz kroz šumu iznad asfalta. Bio je gladan i nezasit. Njegove tragove je pratilo nekoliko kamiona koji su kipovali, naizgled, beskonačne količine kamena po šumskom blatu, sve dok prolaz nije počeo da dobija kvalitet puta. Krčili su i bližili se svome cilju svakoga dana, iako je temperatura bila ispod nule. To je odlučnost koja se retko viđa u ovim krajevima. Badnji dan je te godine pao u nedelju, pa su tog dana radili samo do podneva. Tada sam znao koliko ima sati. Ova sila se ne može lako zaustaviti, ako se uopšte može zaustaviti.

Sada kada je zabrujao grozni svetionik, shvatio sam koje je njihovo konačno odredište. Ravnina u sredini šume je ugostila montažnu platformu za dubinsko bušenje, sa čijeg vrha svetlo dobacuje do prozora naše kuće. U dubinama podzemnim, oni tragaju za rudama bakra i zlata.

Ta šuma, kao i par stotina hektara oko nje čine nešto što se danas zove državna šuma, a to nije isto što i javna šuma. Da je šuma javna, brzo bi podlegla tragediji javnog dobra. Legenda kaže da bi bez nečije kontrole iz te šume svako uzimao drva koliko želi, i šuma bi ubrzo nestala. Zato postoji državno uređenje koje šumu čuva od takvog ponašanja i pustošenja, a večeras mi šuma deluje naročito ranjiva. Večeras je njen zaštitnik okrenuo leđa i ostavio je lešinarima da je komadaju.

Ove noći provodim sam na imanju, dok Mara poslednje tromesečje svoje trudnoće provodi u toplini najbližih, u gradu gde je zujanje toliko učestalo da se više ni ne čuje. Ovde mi to mašinsko zujanje prodire u mozak i garantuje neprospavanu noć. Večeras nisam u obavezi da budem čvrst i jak. Večeras sam nemoćan, uplašen i sam. Ušuškavanje u tu krhkost mi pomaže da pred zoru barem na trenutak dodirnem san.

Ništa ne vidim, samo osećam pokrete vetra i svaku glistu pod zemljom. Na meni i u meni pršti život. Jedu me sa svih strana, ali moja bujnost je prejaka da bi mi to škodilo. Jedite me, deco moja, dok još imate šta jesti.

Vibracije zemlje i vazduha u daljini najavljuju moj kraj. Pad starca to i potvrđuje, a pad mladih govori da se niko neće njihati sam. Sve će nas saseći.

Razmena snage putuje belom mrežom i jača sve oko mene. Uzalud. Snagu šaljemo dalje na potrebnija mesta. Sve su bliži.

Moja sestra prva odlazi i pri svom padu kida delove moga tela. Ne brini draga, sve je u redu. Na mene je red.

Vruć čelik kida moju koru i ubada me u sok. Vade i ponavljaju rez malo niže. Ne šaljem lekove na ranu. Nema potrebe. Uskoro će biti gotovo.

Rez se nastavlja sa druge strane i ne prestaje dok ne prođe kroz srž. Moj put ka Suncu ovde prestaje. Kidam se na pola i snažno udaram o zemlju. Glavu više ne osećam.

Tiho brujanje zemlje se nastavlja, dok padovi u daljini odjekuju slabijim ritmom, sve do potpunog utihnuća. Otišli su, i za sobom ostavili samo mrtvu tišinu.

Ptice dolaze i pitaju se gde su im domovi, gde im je hrana, gde im je život. Lete dalje i znaju da se ovde nikada neće vratiti. Previše je bolno.

Oblaci pucaju i talasima vode tresu staru zemlju. Danima pod mračnim nebom tihujemo svi zajedno, ne znajući ko će učiniti prvi potez.

Jednog jutra se Sunce probija kroz oblake i ponovo greje mokru zemlju. Sparina se širi brdom koje je nedavno bilo šuma. Krećemo u novi ciklus.

Tamo gde mi je nekada rasla jedna glava, sada ih raste nekoliko. Grlim zemlju duboko i široko, dok iz nje izvlačim hranu. Idemo ka oblacima pre nego što stignu mrazevi i snovi. Mnogi oko mene idu istom putanjom, dok su drugi završili svoj put i predali se gljivama. Njihova tela sada stvaraju hranu za sve nas. Znaju da smo im zahvalni, jer su i sami iz toga nikli.

Ima i novih među nama. Seme ispušteno sa grane pre tri leda sada gura svoju tanku žilicu u zemlju. Šaljemo mladima šta im treba putem mreže, a između sebe razmenjujemo hranu po potrebi. Svi zajedno putujemo u vis. Ponovo.

Budim se sa novom snagom.

Vetrovito jutro uspešno skriva pakleno zujanje, ali znam da su i dalje tamo, i da će biti tamo dok god ne uzmu ono po šta su došli.

Dosta je bilo pasivnog posmatranja, vreme je da se digne selo! Formiraćemo zvaničnu ekspediciju. Da odemo i vidimo ko to stoji iza svega ovoga i zašto stoji? Da zahtevamo odgovore na pitanja vezana za zdravlje i budućnost našeg kraja! Da im jasno damo do znanja, da se ovde ipak neko pita!

Obavljam kratak telefonski poziv sa Zoranom i naša dvočlana ekspedicija je organizovana. Zoki nije prestao da se bori za našu ekološku zajednicu od kako je začeo ideju o njenom nastanku. Malo nas je, ali smo barem bučni.

Razmišljam koga ćemo naći gore, dok od sebe vešto krijem sumnju da ništa novo zapravo neću saznati. Taktika kolonizacije i pustošenja je već odavno dobro razrađena i poznata svima koje to interesuje. Ljudi dovedeni do društvene i ekonomske litice, saterani su u ćošak gde moraju prihvatiti svaku trunku koja im se pruža kako bi opstali. Pitanja oko toga za koliko novca rade, gde rade, šta rade, za koga rade, kada rade i dokle rade su u potpunosti izvan njihovog domašaja. „Posla ima za onog ko ‘oće da radi”, reče radnik iz rudnika lignita, kog sam nedavno povezao do grada. Crna rupa koja neprestano krade zdravlje, sate i živote mnogima koji su primorani da sebe žrtvuju u njoj. Lako je reći da svako ima izbor, ali ko je bio u situaciji da mora izabrati između dva istinska zla, zna da tu nema ničeg lakog.

Lišen bliske mete koja će primiti moj gnev, odgovornost prebacujem na zle moćnike što se kriju iza transkontinentalnih korporacija. Međutim, iskreno, ni tu ne mogu naći utehu. Dodirnuo sam i taj sloj ljudi tokom svojih putovanja, i u njima sam video samo iluziju moći, bez trunke radosti.

Od političara, preko biznismena, pa do investitora, svi su oni drogirani do srži svog postojanja. Figurativno i bukvalno. Hemijskim putem održavaju lažnu sreću dok slepo ispoljavaju izopačen kontekst iz koga su nikli, kao roboti. Ako se robot pokvari ili nekim čudom odluta izvan mašine, stiže zamena. Fabrika koja ih proizvodi je u punom pogonu.

Ni njima ne mogu zameriti ništa više nego alkosu koji pluta na dnu boce ili džankiju što se krije iza šake pilula. Ni jedni ni drugi ne vide žrtve koje ostavljaju iza sebe.

Da li je stvarno moguće da smo stvorili mašinu koja se sama upravlja i sve nas kolektivno vozi ka provaliji?

Nekolicina, koja vidi šta nam se sprema, ne može doći do reči od bučno-drogiranih i uplašeno-bespomoćnih.

Sati prolaze, moj saborac je okupiran drugim obavezama, a Sunce mi je već ispunilo i ugrejalo kuću u sred zime, bez potrebe za loženjem. Džaba mi to ako kuću sruše za novi rudnik. Strpljenja više nemam i u ovu avanturu krećem sam, po staroj navici.

Ipak, čim sam krenuo da gazim kroz tvrd sneg, primetio sam Tajnin beli rep nekoliko metara ispred mene kao zastavicu koja predvodi put. Prolazim pored svog automobila u blizini kuće i nastavljam da gazim uzbrdo kroz dubok sneg.

Prognoza je pre par dana nagovestila 15 centimetara snega, i tako i bi. Ali prognoza nije pomenula vetrove, pa je tih 15 cm na nekoliko mesta duž puta postalo pola metra tokom noći.

Narednog jutra sam krenuo da čistim smetove lopatom, ali sam ubrzo shvatio da za tim nema potrebe. Uspon do asfalta po dubokom snegu mi pada lakše od posla koji će priroda sama obaviti za koju nedelju, kada sve bude počelo da se topi. Da je Mara ovde bilo bi drugačije, ali moje samovanje tokom ove zime je neophodan kompromis.

Četinari u daljini već nagoveštavaju da sam na pola puta. Uzbrdica je blaga, ali dubok sneg znatno otežava uspon. Što sam bliži putu to je manje drveća i više livada, koje su nekada bile obradive površine. Sada šuma grli praznine i polako ih vraća pod svoje.

Gubitak stanovništva je bio blagodaran po prirodu ovih krajeva. Nadam se da će budući doseljenici biti bolje uklopljeni u njene cikluse, i da će imati pameti da ostave više nego što uzimaju. Čini mi se da smo sve bliži periodu kada taj princip neće biti izbor, već puka potreba.

Krckanje plastike pod nogama me obaveštava da sam stigao do puta. Netaknuta priroda? Ma važi. Svaki ćošak ove planete je taknut ljudskom nepromišljenošću, pitanje je samo koliko. Misli koje me neminovno podsećaju na istraživanja koja su našla mikroplastiku na Arktiku, Antarktiku, u prašumama, u ruskim stepama… Misli koje mi prekida zvuk pakla.

Vetar meša zujanje mašina i proizvodi zvuk ritmičnog udisanja i izdisanja. Moram da stanem, da stabilizujem svoje disanje i priberem misli. Blizu sam.

Prelazim asfaltnu reku i gazim ka središtu šume širokim makadamskim putem koji do pre par dana tu nije postojao. Nailazim na prvi trag života: čoveka što spava u fabrički štrokavoj Nivi. Zastajem između svetlosti niskog zimskog Sunca i njegovog lica koje menja oblik pod uticajem moje senke. Sva živa bića osećaju mrak. Pomračenje ga budi, a ubrzo i stimuliše da opravda svoju dnevnicu.

Iz mojih usta izlazi glas koji ne prepoznajem. Glas izlomljen strahom i umorom. Glas u kome moj sagovornik pronalazi sebe.

Kratko prozborismo o lancu odgovornosti koji od transglobalnih korporacija curi kroz regionalne kompanije, preko lokalnih firmi, pa sve do samih meštana, primoranih da lično drobe svoju dedovinu. Svi pevaju istu pesmu čiji stihovi glase: „Šta ćeš, tako mora”, dok ruku pod ruku marširaju ka provaliji.

Naš razgovor prekida bučni kamion što u cisterni vuče hiljade litara vode, iz koga voda curi na sve strane i ubrzano uništava sveže napravljen put. Nije bitno, ionako treba da potraje još samo par dana.

Svetionik pakla se hrani neprestanim dolivanjem vode iz obližnjeg sela i dizel goriva iz nekog dalekog ekosistema koji je, pretpostavljam, neizmerno uništeniji od našeg. „Ćuti, može i gore”, glasi sledeći stih iz iste pesme od malopre.

Gruba računica u glavi me obaveštava da je za desetak dana u ovaj put uloženo više novca nego u čitavo naše imanje od kako smo se doselili pre par godina. Pitam se ko ovde radi uzalud, mi ili oni, ali to pitanje ne ide dalje od mojih misli. Nije za mog sagovornika.

Popričasmo još malo o ljudima koje poznajemo u selu i o tome kada je najbolje tražiti Vrganje po ovoj šumi, pre nego što sam nastavio uspon ka mestu glavnog događaja.

Vozila parkirana po šumi bliža su onome što sam očekivao nego što je prljava Niva. Masivni gutači goriva, vojni kamioni i pikapovi sa natpisima bezličnih transkontinentalnih konglomerata. Nedostatak trunke kreativnosti u tim imenima dosta govori. Stvaranje nije njihova branša. Nema svrhe pominjati imena, jer će se ubrzo nakon što sakupe dovoljno mržnje promeniti u nešto drugo. Stare laži u novoj odeći.

Režim vađenja do iznemoglosti je njihova specijalizacija. Ekstrakcija koja prestaje tek kada više ništa ne ostane. Uzmi i beži. Beži pre nego što shvate kako si ih vešto pokrao. Potapši sebe po leđima i idi kradi drugde. Samo napredno i ponosno napreduj u propast, slepče! Imam želju da jednom prilikom detaljno opipam strah i bes koji stižu iz dubine ovih saznanja, ali sada za to nemam vremena. Stigao sam do svetionika.

Montažna crvena skalamerija, oko koje se vrzmaju blatnjavi ljudi u odrpanoj odeći kojoj je vreme za deponiju bilo još pre par stotina radnih sati. U ovakvom stanju u kakvom je sada, može izdržati još par hiljada. Živopisan kontrast, naspram skupog džipa koji vidim u pozadini. Ugledali su i oni mene. Izrazi na njihovim licima mi govore da ih moje neočekivano prisustvo plaši.

Šaljem im blag osmeh i podižem dlan. To ih vidno umiruje i ubrzo se vraćaju svom mučenju. Suviše je bučno za dublji razgovor, ali saznajem o još jednom bušenju na par kilometara odavde, na drugoj strani brda. Koliko li ih još ima u ovom kraju?

Pravim nekoliko slika iz različitih uglova, ni sam ne znam zašto. Van konteksta, ova skalamerija u sred šume može značiti bilo šta… Ne osećam se ništa pametnijim nakon ovog izviđanja i nemam šta više ovde da tražim. Poražen i razočaran, zviždukom obaveštavam Tajnu o povratku ka kući.

Do bitke nije ni došlo, ali osećam da gubimo ovaj rat. Svi zajedno ga gubimo.

Dok se spuštam nazad ka asfaltu, u susret mi na traktoru dolaze ljudi koje poznajem iz obližnjeg sela. Došli su da popakuju drva koje je bager oborio tokom krčenja novog puta. Paklu drva neće trebati. Za njih je to otpad. Došli su sa ciljem da ispitaju rude i za njih ništa drugo ne postoji, kao da funkcionišu odvojeni od ostatka sveta. Za lokalne ložače, to je godina besplatnog grejanja.

„Moraće celo selo da izmeste za ovaj rudnik”, reče jedan domaćin sišavši sa traktora, kao da je to neoboriva činjenica. Zima je hladna, sunce zalazi na zapadu, selo će nestati ako treba. Predaja pre bilo kakve naznake borbe. Kada smo tačno poprimili kulturu bespomoćnih posmatrača, i kako li se od nje možemo izlečiti?

Razmenjujemo informacije kojima raspolažemo vezanim za ovu napast, ali dalje od glasina ne saznajem ništa novo. Želja u meni da sagovornike izmestim iz zone komfora je prejaka, pa dodajem da mi je auto zavejan pod snegom, dole blizu kuće. Brzo skreću pogled i uzimaju se posla oko trupaca. Očekivana i razumna reakcija. Ipak sam suviše odvojen od njih, u svakom smislu, da bi učestvovao u sistemu reciprociteta toga sela.

Spuštam se ispod asfalta, nazad u svoj domen divljine. Šumovita brda prekrivena tankim snegom prostiru se beskrajno pred mojim očima. Naziru se pitome uvale, surovi grebeni, čudnovate piramide i drugi oblici koji mi jasno govore da se neko opasno zabavljao praveći sve ovo, i da zabava još uvek traje.

Ne moramo čekati smrt da bismo doživeli Raj ili Pakao. Oba su već uveliko prisutna na Zemlji.

Na svom terenu se opuštam i dajem sebi dozvolu da opipam odložena osećanja. Strah koji osećam, nije za sebe kao za pojedinca, ni za svoju porodicu koja će uskoro postati veća. Izgradili smo sve od nule i naše samopouzdanje je dovoljno jako da to ponovimo drugde ako treba, barem još jednom.

Moja briga je daleko dublja, i daleko teža.

Brinem za one koji ne mogu da se spakuju i odu dok im zemlja nestaje pod nogama.

I za one koji će biti svesni šta se dešava tek kada im otrov poteče iz slavine.

Brinem za sve što je živo i što će ikada živeti pod opsadom ove napasti.

Brinem, jer sam na trenutak osetio srž pakla, i video samo glad nezasitu.

Knjigu možete naručiti ovde.