Krug

Sledi jedna priča iz naše knjige – Duh Šume.

Na istoku iznad Šumadije, od podnožja masivnog Rtnja pa sve do samog Dunava, prostire se jedan specifičan bioregion. Brdovit i šumovit, on obiluje kišama i maglama, ali i sušama. U rastresitoj zemlji se razne sorte primaju, ali opstaju samo najžilavije i nalaze mir i vrstu energije koja se retko gde drugde može osetiti.

Kako je ljudi u ovim krajevima sve manje, šume su osetile poslednju priliku da puste svoj šapat ka onima koji ga žele čuti. Mladi, stari, mekani građani, stameni seljaci… Svima je poziv jednako otvoren.

Zov šume je najjači na njenoj ivici, tamo gde se drveće dodiruje sa drugim ekosistemima. Tamo gde je granica između dva sveta pomućena. Tamo gde uši nisu sigurne da li je to smeh vila u daljini ili je to smeh lišća na vetru. Tamo gde vreme sporije prolazi, a povremeno i zastane.

Prošetajte takvim mestom, neobavezno i besciljno. Zavirite u dubine gde se grane prepliću, i gde samo Kukurek uspeva na kratko da prigrabi svetlost Sunca.

Dišite duboko. Neka vam se pluća ispune feromonima, polenom, sporama i ostalim darovima šume koji sada plutaju vašim krvotokom i miluju vaše ćelije.

Bez ikakve najave okrenite se i odlučno uđite u šumu.

Pratite nizbrdicu i gledajte nepomične susede kako se smenjuju dok prolazite pored njih. Koji od njih žive na vetrovitim visinama, a koji vole mračne vlažne uvale? Imena i kategorije ovde nemaju svrhu. Svaka individua je priča za sebe, potpuno jedinstvena i potpuno povezana sa svim ostalim pričama oko sebe.

Svaka nizbrdica neminovno vodi do potoka. Najmoćniji su oni mali, krivudavi, šumski potoci, puni trulog granja. Nezanimljivi i suviše haotični za oko koje nije naviklo da vidi detalje. Kroz takve potoke priroda ispoljava svoja remek dela.

Skinite obuću i uputite se bosi ka potoku. Da li je zima? Onda skinite obuću i uputite se bosi ka potoku.

Vlažna mahovina pod tabanima vam želi dobrodošlicu u ovaj svet. Prvi korak u vodu je oštar, a drugi je već poznat. Stabilno se spojite sa tlom dok vam voda teče oko članaka, a ostatak tela opustite i dozvolite svakom čulu da prima poruke koje se razmenjuju od početka vremena. Bez analize, bez očekivanja… Samo primajte.

Današnja priča nas vodi do jednog od takvih mesta.

Pored potoka, između dva oštra brda, formirana je ravnica taman dovoljne veličine da ugosti događaj kome ćemo svedočiti. Kada se veliki snegovi tope, ova ravnica je poplavljena, ali u ovo bujno doba godine, svi snegovi su se već odavno otopili.

Malu ravnicu sa jedne strane ograničava potok, a sa druge uvijeno korenje Graba, koje označava početak uspona uz brdo. Rupe i prolazi kroz korenje su dovoljno veliki da ugoste Puhove, Veverice i malu decu, koja se motaju i uvijaju oko njih. Tu je i nekoliko pasa različitih veličina, boja i naravi. Neki se igraju sa decom, dok oni ozbiljniji nadgledaju šumske staze koje vode do potoka.

Na nekoliko koraka od vode, žena sa velikim stomakom usijane i zategnute kože polako njiše kukovima u ritmu dubokih uzdisaja. Žilave noge joj vire iz lepršave suknje, a mlado lice niti ima bora, niti otkriva nervozu.

Oko nje su okupljene druge žene, svaka potpuno posvećena svetom zadatku u čijem je centru Porodilja. Mlade žene je maze i masiraju po leđima i rukama. Miluju je rečima dok joj stavljaju hladne obloge na čelo i ramena, natopljene svežom vodom iz potoka.

Potočnica stoji u vodi do kolena gde zahvata hladan potok loncem i dodaje ga Iskri, koja presipa vodu u veliki kotao iznad tihe vatre. Suve, gljivama grižene grane su sočna hrana za plamen, kao i mirisno bilje koje se povremeno dodaje vatri i ispunjava dolinu blagostanjem.

Polako pristižu i muškarci iz raznih krajeva šume, svaki od njih noseći šumske darove u svojim rukama. Jedan po jedan, oni dodaju debele komade mahovine ženi koja ih redom slaže preko kreveta sačinjenog od pljosnatog kamenja. Šumar iz svoje torbe pažljivo vadi šaku skvrčenih pečurkica i dodaje ih Gljivarki.

Tanke i dugačke, sa sitnim braon kapicama, one vešto skrivaju moć koja u njima čuči. Gljivarka razgovara sa svakom od njih i jednu po jednu ih stavlja u ispružen dlan Porodilje. Tri pečurke je dovoljno.

Miris suve šume koji prodire iz njih joj se zadržava u nozdrvama. Skromne pečurke neko vreme leže u znojavoj šaci dok ih mlada žena polako propušta kroz svoja ostala čula. Na dodir oseća teksturu koja je između kore drveta i ljudske kože.

Jednu po jednu stavlja u usta i stiska ih među zubima, dok ih pljuvačka vlaži i vraća im život. Ukus kaže da kriju drevno znanje koje nije sasvim prijatno, ali jeste neophodno.

Očevi napuštaju ženski krug i zauzimaju svoja mesta pored drveća na kraju ravnice. Porodilja je tokom plodnih dana slobodno birala svoje partnere, a svaki od njih je plod učinio snažnijim.

Bogat je život sa mnogo očeva, od kojih svaki svoje jedinstvene veštine ruke, glave, jezika i srca prenosi mlađim naraštajima.

Samo se tri muškarca drže izvan direktnog učešća u ovom ritualu.

Na visokoj grani Oraha iznad potoka sedi mršav čovek ispijenog lica. Desna noga mu traje samo do kolena, a Drenov luk sa strelama stoji zakačen o susednu granu. Pušta kratak zvižduk sa usana i istog trena psi odlaze svaki na svoju stranu.

Na početku brda sedi slepi starac na oborenom stablu iz koga rastu Bukovače. Uvek prisustvuje otvaranju kruga, iako se njegova deca odavno više ne rađaju, a neka su počela i da napuštaju ovaj svet. Mrtve oči mu ciljaju ka nebu kroz mali procep u gustim krošnjama drveća. Na ustima, samo i uvek osmeh.

Pri samom vrhu brda nazire se stamena figura moćnog Oblačara. Građen kao Tetreb, sa ovog mesta on vidi svet vode i oseća svet vazduha, upijajući poruke koje se ovuda provlače.

Oblaci su promenljive naravi u ovo doba godine. Začas se mogu zgrudvati i buknuti besom. Oblačar opipava njihovo raspoloženje i traži Aždaje među njima. Odjednom ispušta grlat krik kako bi obavestio učesnike kruga o promeni vremena koja se sprema.

Dok eho njegovog glasa jenjava, iz daljine se čuje drobljenje gromova koje slabi kako se kotrlja niz dolinu i zatim otiče potokom. Nešto se priprema.

Pečurke su se sjedinile sa Porodiljom i nežno je uvodile u putovanje. Rukama se drži za nisku granu sa koje povremeno visi opuštena, dok joj Potočnica masira međicu.

Iskra u glinene sudove zahvata toplu vodu iz kotla kojoj dodaje hladan potok. Tek kada je zadovoljna temperaturom, glinene sudove dodaje ostalim devojkama koje nežno polivaju Porodilju preko njenih ramena.

Oblačar najavljuje sledeću promenu. Isprekidan zvižduk samo što je stigao do ravnice, a prve kapi kiše su već počele da udaraju o gustu krošnju.

Počinje.

Duboko disanje Porodilje sve više zvuči kao režanje. Zubi joj se sijaju iz raširenih usta, a ogromne zenice ukazuju da je duboko zašla u Putovanje. Ostale žene su se pomerile u stranu i ostavile je da radi ono što mora umeti sama. Njeno telo je deo kruga koji od pamtiveka održava postojanje života pod ovim nebom.

Ona pušta granu drveta i polako dolazi do same ivice potoka. Stopala, jedno po jedno, stavlja na masivan kamen prekriven gustom mahovinom koji je spaja sa zemljom. Leđa blago savija ka napred, dok svu težinu sa ruku prebacuje preko kolena na svoje jake noge. Spremna je.

Vrisak dolazi iz dubine njenog postojanja bez ikakve zadrške i prefinjenosti, odbijajući se o glatku površinu potoka i dodirujući svako živo biće u šumi. Deca su se prigrlila, a muškarci gledali ozbiljno, svaki put iznenađeni zvukom koji žena u ovom trenutku može proizvesti, iako su više puta prisustvovali svetom događaju.

Sledeći vrisak je još oštriji od prethodnog, usmereniji i odlučniji, a pritom obogaćen gromovima koji se lome o daleke planine. Između nogu se pojavljuje mala crvena glava života prisutnog u dva sveta. Osetivši ovo novo prisustvo, starac ispušta štap iz ruke koji tiho pada u gusto lišće.

Treći vrisak počinje istim intenzitetom kao prethodni, ali se brzo gubi u dubinama njenog grla. Pruža ruke između nogu i dozvoljava da dete sklizne u njene šake. Beskrajnu tišinu koja je vladala ravnicom prekida prvi zvuk iz malih usta.

Celu dolinu je ispunio samo kreštavi plač novog bića, koje svima najavljuje svoj dolazak. Zadovoljan onim što čuje, starac što sedi na deblu lagano otpušta svoj osmeh.

Majka polako leže na postelju od mahovine i lagano pregriza pupčanu vrpcu, time napravivši prvi težak korak ka nezavisnosti svoga deteta.

Novorođenče je sada tiho zalepljeno na majčinim grudima dok sisa najzdraviju tečnost koje živo biće može proizvesti. Majka i dete su ponovo zajedno, od sada izvan nje.

Zatvorenim ustima, Majka peva svome čedu. Vibracije majčinih grudi ispunjavaju telašce toplotom i mirom.

Polako, jedna po jedna, u pesmu se uključuju i ostale žene. Svaka svojim glasom popunjavajući praznine u pesmi.

Polako se uključuju i muškarci sa svojim glasovima i drugim zvucima. Šumar nogom pomera lišće u ritmu, dok deca štapovima i kamenčićima pljuskaju po plitkoj vodi potoka. Lovac petom udara o deblo drveta na čijoj grani sedi, dok Oblačar trese krošnje stihovima iz dubine svojih pluća. Svi učestvuju i niko ne odskače. Zajedno čine neraskidivu celinu.

Promenljivo prolećno nebo se otreslo kiše i Sunce se sada probija kroz oblake, dok preko lišća šara šumsko tlo isprekidanim senkama.

Potok ponovo svetluca, okićen sunčevim zracima i ojačan uzvodnim kišama koje su ga obogatile i uvećale njegovu bujnost.

U istom trenutku svi prestaju sa pesmom. Osmesi se pojavljuju na licima i tela se vraćaju u pokret. Devojke se okupljaju i zagledaju majku i dete. Šapuću i smeškaju se. Deca se vraćaju svojim igrama.

Plodnica uzima Majčinu posteljicu sa mahovine i odnosi je da posadi svoje drvo nad njom. Nakon što njeno drvo procveta, biće slobodna da bira partnere za svoj krug.

Mladići skupljaju grane, lišće i cveće iz okoline i sa već ustanovljenom veštinom prave krevet.

Majka polako prelazi sa mahovine na svoje novo mesto, ne skidajući svoj pogled sa bebe koju drži u rukama. Iznad njenih očiju jasno se vidi bora koja će od sada biti osnova njenog izgleda i karaktera. Krivina na koži, po kojoj će dete prepoznavati raspoloženje svoje majke.

Žene zajedno dižu krevet i kreću da ga polako nose uzbrdo, dok su se mladići već uzeli posla pravljenja drugog kreveta.

Sve što je doneto, sada se odnosi. Da nije utabanog lišća i mirisa koji su ovde ostali, ne bi se znalo da je iko tu boravio.

Mladići Pokojnika podižu sa stabla i stavljaju ga na drugi krevet, koji potom polažu u reku gde krevet pluta. Lovac svojim dugačkim lukom navodi krevet dok polako putuje nizvodno.

Na drugoj strani potoka ide Prevodnik, bezbroj tuđih kostiju visi sa njega, zvecka i otežava mu hod. Oni poslednji napuštaju malu ravnicu između dva oštra brda, dok potok nastavlja da žubori preko kamena i mahovine.

Knjigu možete naručiti ovde.